Учитељска беседа

Драги господине учитељу,
„Научио си ме да пишем и читам
Да поштујем родитеље и све старе људе,
Да не будем лењ, горд, лукав и дволичан,
Да је злато сваки грумен родне груде.

Научио си ме да волим заставу,
Јуначке песме, Светосавску химну,
Да је много боље изгубити главу
него душу и образ, него Отаџбину.

Послушао сам Те, драги Учитељу,
Нисам ни лењ, ни горд, не марим за власт
Највише на свету волим своју Земљу,
Ал то ми сад, изгледа, не служи на част.

Заиста, да ли је данас, част да будеш учитељица? Да ли ми је задовољство да као квочка прибирам пилиће, непрестано ослушкујући хоће ли се однекуда зачути злосрећни фијук орлових крила? Да ли имам толико љубави колико они имају очекивања? Имам ли толико снаге да издржим појединачне њихове судбине и трауме? Имам ли моћи да све саслушам, упамтим, разврстам, помогнем, подржим? Просто, имам ли воље док

„Нас једни куде, а други нас хвале
Трећи нас успављују шареним лажама,
Пети би на нас своје пропусте да свале..."

Верујем да ово није дилема само једне учитељице из Топлице Горње, него и оних из Мрдуше Доње, оних са планине Суве и гора Мокрих, из паланки Белих и Црнућа малих, из Лапова Старог и Брибира Новог, из Митровице Сремске и Карловца Банатског, из Поља Тометиног и Поља Косовског. Из Брестовца, Берковца и Пепељевца. Из Тодоровог Сталаћа и Грбићевог Каћа, из Новога Сада и Белога Града.
Како да живимо на посној кори хлеба и учимо децу масних којима кајле, џипови нови и раскошна вила треба?
Како да одржимо статус над статусима нашег позива у земљи која признаје само статус власти без опозива?
Како да обезбедимо дужно поштовање добрим учитељима да их поштују родитељи и добри ђаци тамо где се не поштују честито ни академици а ни саобраћајни знаци?
Како да се изборимо за напредак знања гледајући како напредују само незналице?
Како да спасемо част учитељског позива кад се на пијаци у Новом Пазару ценкају око цене диплома?

Ја баш забраздих дубоко. Време је за песму.

Драги Учитељу, Твоје лице строго
Блажи ме у ово предвечерје рано
Јер твој наук мени, ипак, значи много
И ја сам Ти зато захвалан бескрајно.

Вреди ли, драге колегинице и колеге, због те захвалности ретких подносити непоштовање честих?
Наравно да вреди. Јер ми не продајемо знање, не купујемо звање и не просимо поштовање. Ми преносимо свети дух знања и држања.
Зато, драги моји апостоли вере, даскали љубави и филозофи држања,
не клоните духом, не пресахните љубављу и не одреците се пружања знања и васпитања. А ја, ја ћу и даље у својој малој паланчици сејати снове непрестано нове и живети, као и досад што сам, на посној кори хлеба, јер заиста, заиста мени мало треба...
Пошто

Док неко пије
-ја пијуцкам.

Док неко гризе
-ја само грицкам.

Док неко глође
-jaсамо глоцкам.

Док неко пева
-ја певуцкам.

Док неко дрема
-ја дремуцкам.

Док неко ради
-ја радуцкам.

И тако мало, ситно, живуцкам,

Како лепо исприповеда песник моју, а верујем и вашу, животну причу. Додуше, ви не морате да се равнате по њој. Искористите своје демократско право и изаберите живот из првог стиха, али знајте, хтели ви то или не, одрекли сте се страдалничке апостолске судбине, монашког даскалског мира и филозофског достојанства у речи и делу. Уосталом све има своју цену, па и ова моја мала беседа, намењена бољима од мене, који можда нису желели о овоме да говоре.

Жељка Радојичић Лукић
Бања Врујци, 2007.